Било да идемо у ресторан за доручак или наручимо храну за понети, често видимо овај феномен: газда вешто откине пластичну кесу, па је стави на чинију и на крају брзо стави храну у њу.У ствари, постоји разлог за ово.: Храна је често умрљана уљем.Ако треба да се очисти, то значи додатни рад.За пословни модел „великог обима и малог интересовања“, као што су тезге за доручак, јефтина пластична кеса може им донети велику погодност.
Али има и много људи који су веома отпорни на ово, мислећи да су пластичне кесе „хемикалије”.У поређењу са традиционалним порцеланским чинијама, изгледају као да су здраве на површини, али у ствари представљају велику опасност по здравље.Нарочито када ставите „храну на високој температури“ као што су резанци и супа који су управо изашли из шерпе, јасно можете осетити мирис пластике, који се нерадо прихвата на светлости, или повраћање и тешко прогутање у најгорем случају, што узрокује неки непотребни „сукоби“.
Дакле, да ли су пластичне кесе заиста отровне након што се напуне врућом храном?
Пре свега, потребно је разумети да су пластичне кесе направљене од "полиетилена", "полипропилена", "поливинилхлорида" и тако даље.Са стручне тачке гледишта, полиетилен има ризик од таложења „токсичног мономера етилена“, али је могућност таложења „полиетилена за храну“ изузетно мала.Раније распрострањене пластичне кесе углавном су направљене од „полипропилена“, јер има јачу отпорност на високе температуре (160°-170°), а чак и ако се загреје микроталасном пећницом, неће производити необичан мирис.Према високотемпературном таложењу хране на 100°, у „полипропиленским пластичним кесама“ готово да нема „отровних мономера“, али се подразумева да пластичне кесе које се користе морају бити „прехрамбене“.
Објективно говорећи: такозвана „супстанца“ у „полипропилену“ не значи да је то токсична хемикалија.Најбоље је да га не једете, али не морате превише да бринете ако га поједете.
Време поста: 30.07.2022